JAVILI SU DA SU MI ALBANCI UBILI PORODICU! Dušan Panajotović o životu na Kosovu: Bačena mi je bomba na kuću, odnela je dedu pet metara sa stolice
U njegovom životu sve je borba koja počinje onog trenutka kada se rađa na ugroženoj svetoj zemlji. Iz rodnog Gnjilana na Kosovu seli se za Beograd, ne znajući da neće više moći da se vrati. Profesionalni sport bio je njegova ulaznica u Beograd, ali i najveći izazov za opstanak. Na kućnom pragu ubrzo, zvanično, počinje rat. Iako je rat na Kosovu trajao mnogo duže nego što smo to i znali. Ostaje u Beogradu, trenira, počinje da radi prve poslove obezbeđenja koji mu donose i prvi novac.
U velikom gradu je sam, bez porodice, koja se oštro protivila Kumanovskom sporazumu i napuštanju Kosmeta. Sve je kroz njegov život išlo na mišiće i na kosovski inat, nasleđem , kako kaže deda Krstan, koji je ostao na kućnom pragu, čak i kada ga je šiptarska bomba umalo ubila. Kao član porodice koja je vekovima živela na Kosovu, baštini nasleđe da se srpski narod više puta sa te zemlje povlačio i istim svetinjama uvek vraćao, jer su te veze neraskidive i naša istorija počinje baš tu.
Dušan Panajotović, bivši džudo-reprezentativac Srbije i MMA borcac, gostovo je u emisiji "Neispričano" i tom prilikom otvorio dušu o svom odrastanju i ratu na Kosovu:
Dušanova porodica se oštro protivila Kumanovskom sporazumu i odbijala je da napusti svoj dom:
- Niko nije verovao da će morati da napusti kuću. Sećam se kada je KFOR došao, blizu moje kuće im je bila baza. Bilo je sve apsolutno normalno, sve do momenta kada pojedini ljudi nisu krenuli da pričaju o tome kako bi mlađi trebalo da napuste Kosovo. Došli su dedini prijatelji koji su rekli "Dušane moraš da se vratiš za Beograd baš danas". Pitao sam ih zašto. Oni su mi rekli da tako mora i da će majka i otac doći kasnije. Ja sam se spakovao i krenuo sa njima, u jednom trenutku su mi rekli "okreni se i pogledaj kuću, možd aje više nikada nećeš videti." To je nažalost poslednji put kada sam video svoju kuću. Mogao sam da se vratim, ali je bilo jako teško i jako bolno.
Porodica je vekovima u Gnjilanu živela, a kuća se nalazila u samom gradu. Komšije su znale da će on napustiti kuću, a teroristi su je preuzeli:
- Naša porodica je uvek bila nacionalistički opredeljena. Mi jesmo bili nacionalisti, ali nismo bili fašisti. Moja kuća je bila obeležena crvenom bojom, što znači da tu žive srpski ekstremisti što bi značilo da ta kuća mora da se iseli. Tada, kreće represija. Deda i roditelji su mi pričali da su prvo Albanci ponudili određenu svotu novca, na šta ih je deda oterao iz dvorišta, a onda je krenula prava represija. Krenuli su da nam kruže oko kuće sa UČK zastavama, da sviraju, da turiraju. Deda i porodica se nisu mnogo uplašili. U jednom momentu se čula eksplozija u dvorištu - kaže Panajotović i dodaje:
- Bačena je prva bomba na kuću. Imali smo tu neku sveću, da se ona sva sreća otkotrljala u cveće, pa nije napravila toliku štetu. Zatim je odmah došla policija, koja je sve znala šta se dešava i koja je bila njihova zaleđina. Došli su kao da vrše uviđaj. To je bio znak odmah da smo trebali da nešto uradimo po tom pitanju, ali deda je kategorički odbio. Nije hteo. Govorio je: „Ja ću ovde da umrem, ali iz kuće izaći neću.“ Naravno, sa njim je ostala moja baba, ostao je moj otac, moja majka. Ostali su neki komšije i sad znate kako je dole. Morate sa nekim da budete tu, da se družite, dosadno je. Onda su oni ovako okupljali, po kućama, u dvorištima sedeli i pričali sa ostalim komšijama.
Javljaju da su mi Šiptari ubili porodicu
Teroristi se nisu zadržali na jednoj bombi, ubrzo zatim je došao i sledeći napad i to sa dve bombe:
- Preko zida ulete su dve bombe, na svu sreću ofanzivna bomba zelena koja je pala upala je u naslagana drva za ogrev, na svu sreću. A ta crna bomba koja se kotrljala, pala je tačno dedi ispod stolice. Moj otac je uzviknuo u trenutku: "Stari bomba!", a pokojni deda onako "kakva bomba", i kad je video, bilo je već kasno. Pet metara ga je bacila od te stolice. Baba je bila teško povređena, mama i tata su bili lakše povređeni, deda je bio životno ugrožen. Tada meni javljaju da su mi Šiptari ubili porodicu, ne znajući šta se dešava - to je bio novi šok za mene. Naravno, ne mogu nikako da proverim. Ja sam putovao iz Beograda, pravo dole za Vranje - kaže Milan i dodaje:
- Tada su rekli da su ih prebacili u Vranje, u bolnicu. Zatekao sam tamo samo roditelje. Vidim da su oni bezbrinuti, bili su u zavojima, ali su bili dobri. Mogli su da komuniciraju, pričali smo, pitao sam kako se desilo, šta, kako. Mama kaže: „Deda je teško povređen.“ Ne znam da li će preživeti. Ja sam bio vezan za babu i dedu, bilo mi je jako teško suočavanje sa tom istinom, da, možda, ga neću videti živog. Dok sam ja odlazio iz Vranja do Niša, on je već bio na reanimaciji. Naravno, sav je bio iskasapljen. Po licu, po rukama, sav je bio u zavojima. Sa desne strane, tu je bila baba koja je takođe skasapljena. Ali je više strepelela za dedu nego za svoj život.
Deda je provocirao Albance po gradu
Dušanova porodica se vraća u Gnjilane:
- Mama i tata su se odmog vratili. Da bi ostali kod kuće, da bi čuvali kuću. Jedno vreme je ta kuća bila sve. Baba i deda su ostali u bolnici. Do totalnog oporavka. Baba se nešto oporavila pre dede. Međutim, deda je imao malo teži oporavak, s obzirom da je bio najjače pogođen. On je pre nego što bi dobio tu otpustnu listu, ustao i rekao doktorima: „Dajte mi da potpišem, ja ću da idem na svoju odgovornost.“ Meni je super. Ja se odlično osećam. Niko to nije znao. On se samo spakovao. Samo su javili tati i mami da se on šeta po centru grada i provocira Albance. Kaže, isprsiо se. Kaže, šeta i govori: „Samo da vidite da me niste ubili.“
- Kada je poslednji član moje porodice napustio kuću bilo je jako teško. Bila je jaka, jako teška, velika borba sa dedom. On je govorio: „Idite vi, ja ću da ostanem.“ Onda su ga moji ucenjivali. „Ako ti ostaneš, ostanemo mi.“ Mama je govorila: „Ostaću ja. Ako tebe ubiju, neka ubije i nas. Ako ti ne čuvaš svoj život, ne moraš ni naš.“ I onda je tu sa njim bila ozbiljna borba. Međutim, u tom trenutku, nailazi opet taj Šiptar, koji nam je nudio nekada pozamašnu svotu novca, i došao i ponudio nešto mizerno. I onda su razmišljali u tom pravcu, da svakako moraju da odu, a kad već odu, da ne odu praznih ruku. Da bar imaju nešto za život. Jer kada bi došli ovde, nemaju niti posao, niti primanja. Tako da su uzeli tu neku crkavicu, ubedili dedu. I onda su došli. Tada sam ja na neki način već stajao na svojim nogama u Beogradu. Imao sam dosta prijatelja koji su im pomogli.Pomogli su im uticajni ljudi iz sveta sporta.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs